Обично нисам љубитељ метафора и шарених парабола, али ова је била превише примамљива да је занемарим. Замислите ово: ви сте запослени у великом мултинационалном конгломерату и добијате позамашну плату, много погодности, глас у владајућој политици организације, а најбоље од свега, постали сте дете плаката маркетиншких кампања компаније, што вас чини глобално признатом личношћу. Све је неко време заморно, све док организација не испадне и не спроведе мању промену у свом оперативном систему, а да вас притом не консултује. Дакле, шта радите као одговор? Поведите тих, достојанствен разговор са својим шефовима о ретким прекидима у комуникацији или идите у медије и ламбастајте злим, неправедним начинима ваше компаније да их чује цео свет? Одговор је што јаснији. Не гризете руку која вас храни, бар не у јавности.
Сада се замените Новаком Ђоковићем (или Рафаелом Надалом), и претпоставите да је ваш послодавац АТП, чија је једина дискреција дозвољавала Иону Тириацу, организатору мадридског мастерса, да промени боју клавирних терена из црвене у плаву. Да ли бисте на овај чин АТП-а гледали као на неопростив грех који оправдава графичко, шаролико срочено отказивање сваког аспекта који није у реду с тим потезом? Можда мислите да претерујем, али Ђоковић свакако није штедео речи када је одлучио да изрази своја осећања о плавој шљаци Мадрида након свог првог јучерашњег меча. Светски број 1 рекао је да играње на плавој шљаци није тенис. Рекао је и да је терен био толико клизав да су постојала само два начина на која је могао да игра на површини: или ће морати да обује фудбалске ципеле, или ће морати да узме савете од Чака Нориса (за неупућен, Цхуцк Норрис је холивудска верзија Рајниканта) о томе како се тамо свира. Да, то је урнебесан цитат, али шта мислите колико би се забавило да би АТП хончои чули тако отворено омаловажавање њихових способности доношења одлука?
Ђоковић ту није стао. Немогуће је кренути даље према централном суду. Ударао сам пет лопти током целог меча. Уз све остало, само сам покушавао да задржим лопту у терену, узбуркао се. Сада схватите ово - Србин је заправо успео да погоди 20 победника у мечу. Дакле, осим 'пет лопти' које је погодио у мечу, да ли је преосталих 15 победника резултат његових напора да 'само задржи лопту у терену'? Вау-ако је то тачно, његов противник Даниел Гимено-Травер морао је бити један лош противник. И Ђоковић још увек није завршио са омаловажавајућим коментарима о површини. Кад клизите по црвеној глини, имате осећај да се можете зауставити и опоравити од тог корака. Али овде, шта год да радите ... увек клизите. Ниједан играч - ни жена ни мушкарац - нисам чуо да је неко рекао „волим плаву глину“, наставио је.
Можда је био у праву са том последњом линијом. Ђоковић сигурно није једини играч који се жалио на плаву шљаку. Рафаел Надал, коме прети опасност да га назову 'серијским подносиоцем жалби' због дугачког списка јавно изражених притужби на све од колена до АТП распореда, очигледно није одолео да ископа (или два или три) у Ион Тиријакова радикална иновација. У ствари, чинило се да је Надал толико жељан да на површини изнесе своју несрећу да су му речи изјуриле из уста на што он није могао мислити. Шпанац је рекао да, иако су проблеми исти за сваког играча, на терену играју неки моћнији играчи, који немају тако дефинисан рад стопала, играчи попут (Џона) Изнера, (Милоша) Раонића или (Роџера) Федерера —То је суд који награђује услугу више него обично. Да, добро сте прочитали: Надал је заправо рекао да Федереров рад ногом није „дефинисан“. Јасно је да је плава глина ушла у главе играча.
Али чак и да јесте, постоје бољи начини да се то питање истакне него да се медијима износе једна по једна негативна примедба. Свакодневно читање новог коментара врхунског играча који је минирао турнир претворило је целокупно искуство гледања у непријатну вежбу за већину гледалаца. Кад сам први пут угледао лоптице које су швизале по плавој глини, одмах сам осетио да је површина боља и јаснија за гледање од гледања утакмице на црвеној клаудури (што је за записник, главни циљ организатора) иза промене). Али сада, када укључим телевизор и почнем да гледам утакмицу са коментарима играча у мислима, више сам забринут да ли ће један или оба играча склизнути, пасти и повредити се него резултат или могућност узнемирености. Када видим да играч губи, покушавам да проценим колико је његова нелагода са површином допринела његовом подређеном учинку. А кад видим играча како избија од радости након што је победио у тесној, тешком битци, питам се да ли се победа, на површини која очигледно чак ни не квалификује као клаоница, уопште рачуна. Верујте ми, тако је не како би требало доживети тениски турнир.
АТП има успостављен савет играча, а играчи могу слободно да изразе своје ставове у том савету преко својих представника. Ђоковић тврди да АТП играчима није поверио играче пре доношења одлуке о тестирању плавих терена ове године. Назовите ме луцкастим, али чини ми се да би Ђоковић желео да истакне недостатак комуникације између АТП -а и играча, састанак у Савету играча иза затворених врата био би најбоље место за то. На тај начин не само да би ствар добила заслужену пажњу, већ би се избегло и остављање најбољег АТП-а са ПР-катастрофом неког догађаја. Избацивање напада и излива беса на начин на који су играчи учинили не само да представља непрофесионализам, већ и чини да АТП и Ион Тириац изгледају лоше. Увиђавни тениски следбеник знао би да ово друго није могла бити намера играча који се нису сложили, али с обзиром на то колико су лежерни тениски следбеници бројнији од љубитеља хардкор -а, то не говори много.
Изненађујуће, чини се да играчице немају толико проблема са подлогом као њихове мушке колеге. Критиковање плавих терена било коме од истакнутих ВТА играча било је најближе када је Вицториа Азаренка рекла да је одскок на терену 'другачији'. Она је ипак поновила Ђоковићеве коментаре рекавши да нико није питао играче за њихово мишљење пре него што су кренули на пребацивање, али је затим додала, с дозом бесмисленог достојанства, да то није њено место да процењује и да свако треба само пусти тему. Мариа Схарапова је спокојно седела на огради када је рекла да постоји много различитих ствари на које су се играчи морали прилагодити, и признала да је тај прелаз био више за шоу него за играче. Венус Виллиамс назвала је прекидач „модном изјавом“ и пожелела је да је и сама смислила тако нешто. Јасно је да је постојао изразит осећај суздржаности и опреза, приступ „сачекајмо и посматрајмо“, у начину на који су жене реаговале на површину.
Последњих година, ВТА као група је широко исмевана и осуђена због њиховог неуспеха да парира мушким играчима у смислу конкурентности и игре вредне гледалаца. Али у овом случају, играчице АТП -а би заиста учиниле себи, АТП -у и свету тениса уопште велику услугу узевши неколико савета о професионализму и класи од жена. Не знам за вас, али сам сигурно чуо довољно кукања о плавој глини да ми траје цео живот.
Последња реч, како то често бива, припада Серени Вилијамс. У реду је, рекла је за плаву глину. Могао бих да играм на леду ако морам. Порука мушкарцима: научите нешто од Серене Виллиамс. Престаните да кукате и само наставите са игром.
