Када је Новак Ђоковић сервирао меч за 6-5 у јучерашњем мечу против Ендија Мареја, нико заиста мислио да ће се меч ускоро завршити. Чак је и коментатор звучао безнадежно неуверљиво када је промрмљао Ђоковића који сада има прилику да положи ову утакмицу у кревет тихим, готово неразумљивим гласом. И свакако, Ђоковић је одмах пао 15-40, дајући Мареју две шансе да изједначи меч и одведе меч у бескрајни тајбрејк. Али на начин који је скоро постао потпис овог ривалства, промена замаха није била ништа друго до фатаморгана, а Ђоковић је смислио два велика сервиса како би угушио претњу и уредно ухватио меч.
Да ли је ово - недостатак било какве структуре - оно што бисмо требали научити очекивати у сваком мечу ривалства које пријети да постане дефинитивно ривалство наше генерације? Ако су последња три меча која су одиграли један против другог било који показатељ, онда се чини да је хаос без смера прави пут кад год се ова два сукобе. Сат који траје дуго, безброј прекида сервиса и брутални спринтови по целом терену постали су више норма него славни изузетак. Тениски медији свим силама покушавају да помогну Мареја-Ђоковића за ривалство, а сам Ђоковић то верује. Али, да ли би „ривалство за векове“ заиста требало да натера публику на нападе чупаве фрустрације онолико често колико су то чинили мечеви Ђоковић-Мареј у последње време?
Да будемо поштени према Ђоковићу и Мареју, ниједан од њих не може се заиста окривити за непривлачно стање у којем се тренутно налази њихово ривалство. Кривица не лежи у било каквој неадекватности протагониста, већ у чињеници да је сваки од њих такође компетентан. Србин и Шкот имају толико фундаментално сличне, чврсте игре да их је тешко раздвојити у било којој одређеној области, што се помало живо одражава у њиховим утакмицама. Када играч игра противника који је готово огледало самог себе, не добијате наелектрисање тениса. Уместо тога, добијате низ бодова који пркосе веровању („да ли се овим играчима икада досадило да трче?“) Разбацани усред огромног дела тениса за једну ноту.
Контраст стилова, заштитни знак скоро сваког великог ривалства у историји тениса (помислите МцЕнрое-Борг, Еверт-Навратилова, Сампрас-Агасси и Федерер-Надал) није само термин који се користи за романтизацију ових ривалстава; то је заправо неопходан елемент да би ривалство прешло на следећи ниво. Када је МцЕнрое приказао своје волеје попут снова и игру додиром, било је фасцинантно гледати Борга како копа за петама и одбија да буде преплављен. Када Федерер користи свој форхенд брзог ударца да преузме контролу над поенима, запањујуће је гледати како Надал покушава да поврати контролу циљајући на Федереров бекхенд. Али пошто су игре Ђоковића и Мареја толико сличне, њихове снаге и слабости своде се на збркану гомилу тешке, повремено омамљујуће хомогености.
Ни Мареј ни Ђоковић нису познати по томе што поседују посебно импозантан сервис, а обојица редовно гуше своје ревансе, па паузе у сервисима у њиховим мечевима често личе на ВТА бројеве. Ниједан играч нема афинитета према тенису из првог ударца (осим у случајевима када се Ђоковић суочи са меч лоптама) и обојица су направили каријеру тако што су апсолутно све истрошили, због чега је однос победника и грешака у њиховим мечевима обично лош . У јучерашњем мечу, Ђоковић је погодио 23 победника против 40 грешака, док је Мурраи направио чак 44 грешке у односу на само 28 победника. Чак су и њихови додајући ударци и лобови толико упоредиво јаки да је приближавање мрежи за било ког играча попут позивања вампира на вечеру; страх од мреже, заузврат, елиминише сваку могућност да се разноврсност уведе у битку.
Ја сам за то да окренем конвенционалну мудрост на главу, а на много начина Ђоковић и Мареј то раде управо својим играма. Код ове двојице није сервис коначан ударац, већ узврат; разлика није у ласерском ударцу који завршава тачку, већ у очајном лобу који проширује тачку. Али када се ове суштинске квалитете савременог тениса супротставе, тенис постаје не само исцрпљујући за игру, већ и заморним за гледање. Бодови се губе (и освајају) не фином или храброшћу, већ комбинацијом умора и обичне лоше среће. И постоји разлог зашто сам ставио „и победио“ у загради, а не обрнуто.
Једино што заиста може деловати као мерило раздвојености у овом ривалству је ментална снага, а тренутно Ђоковић у том погледу забија нешто боље од Мареја. Ђоковић је јуче одиграо велике поене много боље од Мареја, као што је то учинио у финалу Шангаја прошлог месеца. Наравно, ситуација је била обрнута у финалу УС Опена и полуфиналу Олимпијских игара. Јасно је да „промена замаха“ није концепт са којим се било који од ових играча може помирити. Што би било добро, да није био главни узрок несразмерне количине бесмислено заокренутог тениса, који гледа, тестере, са којим смо се почастили у последњих неколико сусрета између њих двојице.
Интернет генерација дала је љубазне кратице многим недавним ривалима у тенису: Федерер против Надал је „Федал“, Рафа против Ноле је „Рафоле“. Које име би добили Анди Мурраи вс Новак Ђоковић? ‘Андак’? 'Дјорраи'? Ако ништа друго, онда би недостатак пристојне скраћенице за ово ривалство требало да нас увери да јесте не један за векове.
