Јеннифер Цаприати је више пута била дете постера. Дете за постере за побуњене тинејџере и краљице повратка.
У суботу је некадашњи Светски бр. 1 ће бити уврштен у Кућу славних Међународне тениске федерације-достојно и заслужено признање за жену која је показала велики потенцијал само да би јој то све измакло пре него што је поново открила своју игру и постигла успех на терену. Као и у својој тениској каријери, Цаприати сада покушава да се поново открије у игри живота. То је битка коју води већ неколико година - она у којој се ја и милиони њених обожавалаца широм света надамо да ће Цаприати победити.
На врхунцу своје игре, Цаприати је била неустрашива на тениском терену - снагом, панацхеом и пласманом ударала је у земљу - јурцајући по основној линији попут њујоршког уличног борца - никада није одустала ни од једног поена ни у једном мечу. Али повреде рамена и неуспеле операције значили су да је морала да одустане од играња 2004. године у 28. години. Каприати још није била спремна да се опрости од тениса. А то што није завршила своју тениску каријеру, отежало јој је да прихвати живот након тениса.
Откад јој је тело окренуло леђа, Каприати је окренула леђа тенису и јавности. Пре пар година је скоро окренула леђа самом животу - предозирала се таблетама на рецепт у очигледном покушају самоубиства. Тешко је поверовати да би неко тако чврст и застрашујући на терену могао да постане тако слаб и немоћан када му одузмете рекет. Али управо се она тако осећала како је објаснила у интервјуу за Даили Невс 2007.
Понекад дођете до тачке у којој не можете зауставити оно што мислите. Као да вас преузима демон. Једноставно осећате да нема излаза из овог простора у коме се налазите. Осећам се као смак света. Кад сте само толико исцрпљени и уморни од таквог осећања, (помислите): „Желим да одмах одем са ове планете, јер се изнутра осећам одвратно. Не могу ни да поднесем своју кожу, и само желим да изађем.
Свечаност увођења Цаприатија у суботу у Кућу славних биће почаст њеним најпознатијим биткама на терену-златној олимпијској медаљи у Барселони, њеној запањујућој победи против Мартине Хингис у финалу Аустралиан Опена (једна од три Гренд слемове које је освојила), њених 17 недеља као Светска бр. 1 и њене маратонске битке у полуфиналу отвореног првенства САД - против Монике Селеш 1991. и Јустине Хенин 2003. Битка с којом се сада суочава највећа је до сада.
Сви имамо оне тренутке када осјећамо да нам терет живота тежи на раменима ... кад мислимо да живот можда није вриједан невоља и болова ... када је најмањи мали знак охрабрења једино што вам може помоћи то кроз још један дан. Једном кад се ослободи прошлости, чека је потпуно нова будућност и Јеннифер би требала знати да је обожаватељи навијају за њу, баш као што су то чинили док је свирала.
