Нова биографија Марка Хоџкинсона представља чврсту одбрану краља слема и његове чувене далеке потраге.
Може ли Новак Ђоковић заиста да игра Вимблдон само три недеље након операције колена?
Након што је прочитао нову биографију Слам краља Марка Хоџкинсона, У потрази за Новаком, Прилично сам уверен да може. У ствари, прилично сам уверен да може да уради скоро све - можда чак и да помера молекуле воде својим умом.
Ин У потрази за Новаком, Британски тениски писац описује Ђоковићево мало вероватно — неки око њега би рекли чудесно — путовање од суморног склоништа испод Београда до врхунца елитног глобалног спорта. „Хагиографија“ је реч технички резервисана за живот свеца, али овде не би била далеко од циља. Према многим људима са којима Хоџкинсон разговара — Ђоковићевим пријатељима, тренерима, земљацима — постоји нешто божански инспирисано у животу Србина. Иако га баш и не слика као свеца, Хоџкинсон на крају пише оно што би могао бити први нацрт новог, симпатичнијег наратива о Ђоковићу.
Ђоковић је рекао новинарима на конференцији за новинаре у Вимблдону да сам „уверен у здравље мог колена и да је опште физичко стање заиста добро“.
оно што чини великог тенисера
© Гетти Имагес
Књига почиње у најмање гостољубивом, али најзанимљивијем, Ђоковићевом стамбеном простору: потпуно бетонском склоништу у којем су 11-годишњи Новак и његова породица провели 78 ноћи заредом током НАТО бомбардовања Србије 1999. године. У подрумском бункеру, Хоџкинсон отвара челична врата од 12 инча и улази у собу са ниским плафоном која је „хладна, груба и неопростива“. Замишљајући шта је млади Ђоковић тамо осећао док је посматрао лице своје мајке у потрази за наговештајима како да реагује на деструкцију око њих, писац открива да је то „некако још увек место страха и конфузије и нагомилавања беса“.
Бункер, бомбе, бес: Чини се да су сви они кључни за разумевање дрске верзије Ђоковића који је као тинејџер скочио на про-тоур бину и добио нешто мање од загрљаја добродошлице од света тениса. Само неколико година раније, његов град, његова породица и његова земља, парија на Западу, бомбардовале су исте нације на којима је он сада играо већину својих турнира.
„Он је бомбардовање 1999. сматрао ’крајњом окрутношћу’ и, као и многи други Срби, био је бесни, чак и осветољубив“, пише Хоџкинсон. „У раним фазама своје каријере користио је тај бес као гориво, што га је довело до извесног успеха на турнеји.
видео о правилима рекета
Увек ми је задовољство играти се са тобом пријатељу. И мало се смејати. Срећно 🍀 за Вимблдон. пиц.твиттер.цом/ккиЗм7ЛКВКС
— Новак Ђоковић (@ДјокерНоле) 28. јуна 2024. године
Ипак, на крају, оно што је важније за Ђоковићеву причу и његов невиђени успех јесте како је оставио тај рани бес иза себе.
„Док Ђоковић никада неће заборавити НАТО бомбардовање… он је изабрао да опрости“, каже Хоџкинсон. „Била је то свесна одлука, да ради на себи и својим емоцијама да би се изборио са тим унутрашњим бесом.
Књига прати Ђоковића у његовој дугој, вишеструкој потрази за постизањем оне најделикатније атлетске равнотеже: проналажење унутрашњег мира без губљења конкурентске предности.
2010. године, Србин Игор Четојевић га уводи у исхрану без глутена, богату биљкама; учи га о „бризи за духовном енергијом тела“; и показује му уопштеније да, како каже Хоџкинсон, „алтернативни путеви могу да раде за њега“. Ускоро Ђоковић говори својој храни шта жели да учини за своје тело док је ставља у уста. То звучи откачено, али резултати нису били. Његова каријера је кренула 2011. године, недуго након што је почело његово нутриционистичко просветљење.
на ком каналу се игра титани
Ђоковићева каријера је настављена само у последњих 13 година. Чини се да што дубље уђе у натприродно размишљање, то боље игра.
Ђоковић жели да освоји своју прву титулу у сезони 2024.
© Гетти Имагес
Почео је да хвали „пирамидалну воду“ која се налази у тунелима испод низа брда у Србији. О телепатији и моћи дугих загрљаја научио је од Пепеа Имаза, шпанског холистичког тренера. Радио је са реики исцелитељем Жаркијем Илићем. Усвојио је вука као свог „водича духовне природе“. Носио је фластер Ирон Ман који је „претварао топлоту у мале снопове светлости који стимулишу централни нервни систем“. На Инстаграму је разговарао уживо са својим пријатељем Цхервин Јафариехом о томе како нас вода слуша. Месецима је одлагао захват лакта, а након што је коначно пристао на то, плакао је.
Хоџкинсон прописно примећује далеку природу многих од ових веровања. Али он их такође повезује са Ђоковићевим често изреченим мишљењем да у животу не би требало да буде „ограничења“. Тај начин размишљања је велики део онога што га је довело до 24 гренд слем титуле; шта му је омогућило да освоји Роџера Федерера и Рафаела Надала; шта га држи у Топ 3 са 37. За Хоџкинсона, Ђоковићев „отворени ум“ може да га одведе чудним путевима, али га је такође одвело даље него што је било који тенисер из мале, ратом разорене Србије икада могао да се нада да ће отићи.
Најозлоглашеније, наравно, Ђоковић је одбио да прими вакцину против Цовида, јер није могао да буде сигуран шта ће то учинити његовом телу. И овде Хоџкинсон јасно ставља до знања да Ђоковић себе није видео као део покрета против вакса; његова одлука је требало да буде само његова. Тада сам мислио да је та одлука неодговорна, али ова књига и контекст који даје за Ђоковићево размишљање остављају ми више симпатије према његовом гледишту. С једне стране, он је халапљив такмичар и успешан, али са друге је био вољан – одлагањем операције лакта и не добијањем вакцине – да одустане од неколико покушаја да освоји још Грен слем титула због своје привржености својој здравственој филозофији .
тенис игра
Открио је да нема ништа од тога да се спусти. Далеко је боље да Ђоковић себи опрости...Он себи дозвољава да иде даље. — Марк Хоџкинсон у У потрази за Новаком
играти стони тенис
Поред Ђоковићеве фасцинације мистичним, међу његовом породицом и пријатељима подигла се и одговарајућа фасцинација њиме као мистичном фигуром. Приликом депортације, отац Срђан га је упоредио са Спартаком. Његов капитен у Дејвис купу је тврдио да „има извор менталне енергије која долази директно од вишег бића“. Његов гуру за исхрану, Четојевић, рекао је Хоџкинсону: „Можда то није добро поређење, али погледајте Исуса.
Ипак, постоје и, чувени, Ђоковићеви мрзитељи. Хоџкинсон испитује људе који су му блиски због мишљења о томе зашто, упркос свом успеху, никада није био миљеник љубитеља тениса. Његов стари тренер Ники Пилић то приписује статусу српског и источноевропског, а тиме и неког осим Запада. Његов пријатељ Саша Бајин каже да га људи или „воле или мрзе зато што је веран себи“. Коби Брајант је поручио Ђоковићу да не брине о томе, јер нико не мрзи добре спортисте, мрзе само велике.
Ђоковић је све то покушавао да прихвати, али како каже Хоџкинсон, и даље му је непријатно што га не воле. Он зна како да искористи непријатељство гомиле као конкурентско гориво, али није Мекинро, Конорс или Кирјос који ужива у подлостима. Размишљајући о томе на тај начин, Ђоковићева жеља да се допадне, да буде навијан, да чује гомиле како скандирају „Но-вак!” начин на који су скандирали 'Ро-гер!' додаје патину патетике и емоционалну дубину својој личности КОЗЕ.
У потрази за Новаком није свечева хагиографија, али је чврста одбрана звезде, чак и у њеној најконтроверзнијој. Позивајући се на Ђоковићеве наступе у Србији са командантом паравојне јединице чија је јединица била умешана у Сребреницу и политичарем који је масакр описао као „мит“, Хоџкинсон пише: „С обзиром на изазовну прошлост Србије и Ђоковићев повишен статус, било је готово неизбежно да успут би било неких контроверзи.” Након што је упоредио Ђоковића са оснивачем Гооп-а Гвинет Палтроу, Хоџкинсон каже да Србин бар „не покушава ништа да вам прода“. Али у случају Џафаријеве „лековите воде“, Ђоковић је критикован због превртања у зону дезинформација.
Међутим, као неко ко је упознао и интервјуисао Ђоковића и провео сате слушајући га на конференцијама за штампу и гледајући како игра, Хоџкинсонов приказ њега ми звучи истинито. Он је симпатичан, пун поштовања лично, који се труди да упозна друге људе под једнаким условима и да их саслуша. За свакога ко сумња у то, У потрази за Новаком, може вам дати разлог да дате ЈАРЦУ још једну шансу пре него што одмахне руком.
Док ће Ђоковићева филозофија за већину отићи предалеко, може се много научити из његовог путовања. Читајући његов живот на овим страницама, поново сам био запањен колико је његова каријера била богата догађајима, у добрим и лошим аспектима. Оно што се сада чини најчуднијим је колико је брзо напредовао од сваког разочарања и катастрофе — чак и депортације. Хоџкинсон проналази кључ за ту способност у веома немистичном делу Ђоковићевог начина размишљања: „Открио је да не може ништа да добије ако се спусти. Далеко је боље да Ђоковић себи опрости...Он себи дозвољава да иде даље.
Дакле, ако после његовог спорог и климавог почетка сезоне 2024. мислите да смо коначно видели последњег Нолета, можда бисте желели да размислите поново. За њега је путовање у току.
